Консолидација нације

КИМ ИЛ СУНГ: ДЕСЕТ ТАЧАКА О ВЕЛИКОЈ КОНСОЛИДАЦИЈИ ЦЕЛЕ НАЦИЈЕ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ ОТАЏБИНЕ - 6. април 1993.

Једнодушни захтев и воља целе наше нације је да се оконча готово полувековна историја поделе и конфронтације и да се уједини отаџбина. Интереси самосталног мирног уједињења отаџбине захтевају велико јединство целе нације, било то на Северу, на Југу земље или ван њених граница, били то комунисти или националисти, сиромашни или богати, атеисти или теисти, морају пре свега, да се удруже као чланови исте нације, независно од свих разлика, и да заједнички трасирају пут ка уједињењу отаџбине.

Они који имају снагу-снагом, који имају знање-знањем, који имају новац-новцем, речју, сви су дужни да дају свој специфични допринос уједињењу земље и процвату уједињења отаџбине, да окончају поделу нације и да пред читавим светом искажу достојанство и част 70 милиона наших сународника.

1. Путем велике консолидације целе нације формирати самосталну, мирољубиву и неутралну јединствену државу

Север и Југ треба да створе општенационалну јединствену државу, која би представљала све чланове нације из различитих слојева становништва, уз задржавање оба данас постојећа система и обе владе. Опште национална јединствена држава треба да постане конфедерација коју би сачињавале две регионалне владе на Северу и Југу, са једнаким правима. Она треба да буде самостална, мирољубива, несврстана и неутрална држава која се не би оријентисала ни на једну велику силу.

2. Ујединити се на основу љубави према нацији и духа националне самосталности.

Сви чланови наше нације везујући судбину сваког са судбином нације треба да се уједине на основу јединствене мисли да ватрено воле нацију и одбране њену самосталност, као животно важан фактор. Са поносом и достојанством наше нације треба одбацити сервилност и нихилистички однос према властитој нацији, који разједа свест о њеној самосталности.

3. Ујединити се на основу начела коегзистенције и обезбеђења заједничких интереса, просперитета и потчињавања свега великој ствари уједињења отаџбине.

Север и југ треба да признају и уважавају постојање међусобно различитих идеја, идеала и система, да не нарушавају међусобне интересе да остваре заједнички напредак и просперитет. Треба обезбедити, пре свега, интересе цена нације, стојећи изнад регионалних и класних интереса, и улагати све напоре за остварење уједињења отаџбине.

4. Ујединити се уз обуставу свих политичких полемика које подстичу раскол и конфронтацију међу сународницима.

Север и Југ не треба да теже конфронтацији нити да је подстичу, већ су дужни да прекину све врсте политичких полемика и да одустану од клевета и инсинуација. Не треба се непријатељски односити према сународницима, већ се мора удруженим снагама нације заједнички супротстављати агресији и мешању страних сила.

5. Ликвидирати опасност од напада на Север и на Југ, од победе над комунизмом и од претварања земље у црвену и успоставити узајамно поверење и заједништво.

Север и Југ не треба један другом да прете и да се нападају. Треба одустати од намере да се наметне свој систем другој страни и да се прогута друга страна.

6. Високо ценити демократију, међусобно се не одбијати због различитих политичких уверења и ићи заједно руку под руку у циљу уједињења отаџбине.

Треба омогућити слободу дискусија и активности по питањима уједињења, политичке опозиције не треба изложити репресијама, осветама, прогонима и казнама. Никога не треба оптуживати због приближавања Северу или Југу, већ се морају ослободити због зближавања и рехабилитовати сви политички затвореници којима треба омогућити да дају допринос процесу уједињења отаџбине.

7. Треба заштитити материјална и духовна богатства која припадају појединим личностима и организацијама и подстицати њихово коришћење у интересу остварења велике националне консолидације.

Не само до уједињења земље, већ и после уједињења треба признати државну, кооперативну и личну својину и штитити капитал и имовину појединих личности и организација, као и заједничке концесије са иностраним капиталом. Треба признати друштвену репутацију и квалификацију сваког човека у свим областима науке, просвете, књижевности, уметности, публицистике, штампе, здравства, фискултуре и спорта итд., и треба задржати повластице заслужним људима.

8. Постићи узајамно разумевање, поверење и заједништво целе нације преко контаката, путовања и дијалога.

Треба укинути све препреке које омогућавају контакте и путовања, омогућити свима да се посећују без икакве дискриминације. Треба осигурати различитим политичким партијама, групацијама и различитим слојевима становништва једнаку могућност да разговарају, развијати двострани и многострани дијалог.

9. Сви припадници нације на Северу и Југу земље, као и ван њених граница треба да јачају узајамну солидарност на путу ка уједињењу отаџбине.

На Северу и Југу земље, као и ван њених граница, треба подржавати све што је корисно за уједињење отаџбине без предубеђења, а заједнички одбацивати оно што је штетно и, превазилазећи уске оквире свакога, координирати акције и међусобно сарађивати. У патриотском раду за уједињење отаџбине, све политичке партије, организације и наши сународници уз различитих слојева становништва на Северу и Југу земље, као и ван њених граница, треба да се уједине у организационом смислу.

10. Треба високо ценити људе који су дали допринос великој националној консолидацији и уједињењу земље.

Треба дати посебне повластице људима који су заслужни за велику националну консолидацију и уједињење отаџбине, погинулим патриотама и њиховим потомцима. Треба испољити великодушност према онима који су у прошлости издали нацију ако се покају и стану на пут патриотизма, и правилно их оценити према заслугама на пољу уједињења отаџбине.

_________________________
I added cool smileys to this message... if you don't see them go to: http://s.exps.me

Музички тенис

"Музички динар"...
Шта све нећу чути, и шта све неће измислити само да испросе и последњи сиротињски динар! Некада се за динар просило, радили су то они који немају ништа, којима је то једини начин да преживе. Данас се динар истерује из џепова најсиромашнијих, оних који једу у многобројним народним кухињама, који уопште не раде или раде за плату од које је немогуће прехранити се, угрејати се, школовати се... или оних који у та три "луксуза" не могу истовремено "уживати".
Како читам, ускоро ће почети да нам наплаћују "музички порез" на неке кућанске апарате који немају претерано везе са заштитом ауторских права умнетника, апарата у чијем опису баш и није репродукција, производња или клонирање нечијег уметничког дела. Тако, музички ће бити опорезовани и "модерни" фрижидери, штедњаци, шпорети, машине за прање веша... Уследиће вероватно и "музичка полиција" или "музички извршитељи" који ће надзирати ненаменску или тајну (зло)употребу наведених кућанских апарата. Нашалих се негде- нећете више моћи ни Цецу да слушате кришом из тајне коморе за дубоко замрзавање! На страну то што исти немате чиме да напуните, али има да платите за то што ваш фрижидер можда има "super-power" да вас забави и са вама подели нечије уметничко дело, или да нареже диск, или изради верну копију Марининог текста најновијег хита...
Уметност је уметност, а комерцијализација тога не доприноси истој. Ауторска права су се много удаљила од суштине, од уметности. Носачи звука не треба да буду нешто на чему ће аутор зарађивати, већ аутор тиме треба само да се рекламира, а да зарађује искључиво од свог рада , односно непосредног извођења свог дела. ТО је уметност!
Како смо ми колективно бољи у спорту и у бизнису, нарочито тенису и осталим видовима принудних извршења, не преостаје нам ништа осим да се придружимо игри, и примамо асове са државног рекета, а ритернирамо гвожђем, односно- "музичким динаром".

Правна наука сутра

Једина перспектива правне науке је отклон од строгог и себичног антропоцентризма, заокрет ка развијању права свих осталих и свега осталог са којима и са чим делимо планету, а са циљем повратку коренима- природном праву!
Ту перспективу ја видим у еколошком праву- праву животне средине, и праву о заштити животиња.
У данашње време, сваки научни, истраживачки и стручни рад из правне науке, а који нема за тему заштиту животне средине и/или заштиту животиња - заправо је само тапкање у месту, и има готово безначајан допринос овој науци.

Докторе Менгеле у Јустицијине менгеле!

Неки дан се по ко зна који пут у последње време појавила афера у којој се оптужују лекари. Овај пут се ради о оптужбама родитеља који криве лекаре за смрт свог новорођенчета. Због тога је полиција поднела кривичну пријаву против докторке која је, како је вештачењем утврђено, након порођаја а због одређених компликација- у душник беби поставила тубус, али на начин којим је поцепала душник...због чега је дошло до остајања ваздуха у плућима, распадања оба плућна крила... Истрага ће показати, а можда и неће- ко је и да ли је неко крив.

Често су се дешавале грешке лекара које су објављиване у јавности, најпотресније приче- од родитеља чију су децу лекари продали на порођају, а родитеље убедили да им је дете умрло... преко смртних страдања у току рутинских интервенција, учешћа у трговини органима... па до погрешне дијагнозе и несавесног лечења. Нису нас заобишле ни приче о лекарима који су за новац чинили такве радње којих би се постидели и најокрутнији злочинци, и најбескрупулознији мафијаши.

Свестан сам да у свакој професији има и добрих и лоших, паметних, и оних који то нису, али са професијом лекара не може се и не сме повезивати ништа негативно! То је једно свето занимање- већина га тако доживљава, и потпуно предано ради. Забрињава управо то што баш ти добри људи - лекари, не дигну глас против својих "колега" који углед тог светог позива спуштају на ниво криминала најгоре могуће врсте. Да ли их у томе спречава онај део Хипократове заклетве "моји колеге ће ми бити браћа"? Право (с разлогом) омогућава да браћа (по крвном сродству) не морају сведочити један против другог. Да ли су лекари толико блиски међу собом, да им је професионално сродство светије од части и угледа професије?

И само право и правни систем, у оваквим околностима, тешко могу да се боре против ове врсте криминала. Сведоци (колеге) су "браћа", вештаци медицинске струке су "браћа"...и такве околности по правилу доводе до тога кривци не буду кажњени онако како то закон и праведност налажу.

Да ли постоји неки начин како изаћи на крај са овим великим проблемом? Да ли то може сама струка да реши у својим оквирима? Да ли право и правни систем имају механизме којима би доскочили околностима које онемогућавају Јустицију да "докторе Менгеле" ухвати у менгеле... односно да их процесуира у прописаном поступку, и казни у складу са законом?

То би била велика победа великих наука- медицине и права, велика цивилизацијска победа!

О безбедности у саобраћају

Када је донесен нови Закон о безбедности саобраћаја, од њега се пуно очекивало:

- да се смањи број незгода и несрећа;

- да се смањи број погинулих и повређених у саобраћају;

- да незгоде и несреће не буду са тешким последицама, и са великом ,материјалном штетом;

- да у саобраћају учествују технички исправнија возила;

- да учесници у саобраћају буду боље припремљени и обучени, свеснији ризика и опасности, пажљивији...

Уведени су некакви казнени поени, нове категорије учесника у саобраћају, нове санкције за прекршиоце закона, нови критеријуми о провери техничке исправности возила, пооштрене су контроле саобраћаја.

Испочетка, нови закон је доносио резултате којима су нас импресионирали путем медија. Чинило се да је учињен велики корак, да су многи животи спашени, да је велика штета избегнута... да је свест свих учесника у саобраћају подигнута на један висок, завидан ниво!

Последњих дана, анализирајући ефекте поменутог закона, дошло се до резултата који показују да је дошло до пораста броја погинулих у саобраћају за 7%, и да број незгода и несрећа заправо и није значајније смањен. Од јануара до јула ове године догодило се више од 23.000 саобраћајних незгода у којима је погинуло 348, а повређено више од 10.000 особа.

фото: blic.rs

Шта се догодило? Да ли не ваља закон, или не ваља примена? ...или не ваља ни једно ни друго!?

Моје мишљење је да закон и није толико лош, али да неке кључне ствари нису решене са довољно одлучности која је неопходна за остварење намеравани ефеката. Конкретно у овом случају, дејство алкохола се сматра главним узрочником саобраћајних незгода које имају најтеже, смртне, последице. На дејство алкохола код учесника у саобраћају, овај закон гледа прилично толерантно, јер "Под дејством алкохола је возач, односно лице за које се анализом одговарајућег узорка крви утврди садржај алкохола већи од 0,30 mg/ml". Дакле, онај ко попије једно пиво, или чашицу жестоког пића, не сматра се да је под дејством алкохола! (у смислу овог закона)

Експерименти показују да садржај алкохола у организму од 0,2 до 0,3 mg/ml (промила) доводе до "неспособности да се виде светла у покрету и лоцирају на прецизан начин", те да се "јављају проблеми са проценом растојања, и проценом уласка у ризике".

Зар то није довољан сигнал да се законодавац одлучи за оштрије законско санкционисање ове појаве у саобраћају- односно за апсолутну забрану вожње у стању алкохолисаности? Мој предлог би био да, возач код којег се утврди да је возио под дејством алкохола, буде заувек уклоњен из саобраћаја као учесник- односно да му се доживотно одузме возачка дозвола. Ово би несумњиво имало огромне позитивне ефекте у смислу такозване генералне превенције најтежих саобраћајних несрећа!

Спровођење закона заслужује посебну анализу, па ћу о томе наредном приликом...

Слика/е ослободилачке демократије

„Ухапшен Гадафи!“, вест се
муњевито проширила светом.
Истовремено и неверица…
вероватно довољна толико да
уследе: „Гадафи рањен приликом
хапшења“… па до „Гадафи
убијен!“
Неверица опет. Сумња. Јер, ко би
поверовао да тако лако може
скончати један „диктатор“ са
присвојеним десетинама и
стотинама милијарди!?
Онда је уследила медијска
машинерија, и то у сврху
доказивања тих вести. Кренуло се
од слика мртвог Гадафија са лицем
у смртном грчу, преко
узнемирујућих снимака линча, па
до болесног сликања деце крај
експонираног трупла. Стижу и вести
да је пред убиство и силован.
Докази за то се чекају, и то у
виду „пригодних“ фотки.
Осим одговора на питања
„ЗАШТО су му то приредили?“, и
„ШТА им је у „диктатури“ било
ускраћено?“- и медији дугују
објашњење за безосећајност и
окрутност према нама који то
хтели или не ипак морамо гледати и
подносити..

Копирањем до дипломе или до затвора!?

Изменама и допунама Закона о ауторским и сродним правима које се управо налазе пред посланицима у Народној Скупштини, биће кажњиво копирање литературе коју студенти користе за спремање испита. Казна која је запрећена за ово "кривично дело" износи 3 до 5 година ЗАТВОРА!

90% студената углавном до литературе долази копирањем оригиналних књига, односно куповином већ припремњених копија у познатим фотокопирницама. Чак и многи професори студенте упућују да њихова књига може да се купи у некој од њих, наравно - копија!
Копије су, наравно, неколико пута јефтиније од оригиналних књига. То је и једини разлог зашто се студенти одлучују да на тај начин себи обезбеде неопходну литературу за спремање испита. Сигурно не желе да стекну неку корист или оштете аутора (што би морало да се докаже, па тек онда би то могло да се сматра кривичним делом!), већ се ради о, за већину једином, начину доласка до знања. Сви они би волели да им родитељи могу обезбедити најбоље услове за школовање, нове књиге и прибор за наставу и вежбе... али, то и није могуће с обзиром на целокупну ситуацију у којој се налази цело наше друштво, па тако и родитељи.
Факултети, упркос томе што наплаћују огромне школарине, ништа не чине да студентима обезбеде и уџбенике! Зашто од тих пара не купе књиге и поделе студентима? Има ли држава увид како се тим новцем располаже? Шта да ради "буџетски" студент којем је школовање наводно бесплатно? Има ли било који студент шансе да заврши факултет без литературе, или ће родитељи морати да му купе књиге? Кад заврши, држава ће рећи како га је школовала... и то "бесплатно"... и чудиће се појави "одлива мозгова"... а СВЕ су учинили за младе... претњу затворском казном од 3-5 година неће ни да спомињу!

Факултет је лакши од школе зато што...

- не мораш рано/уопште да се
будиш због наставе
- нико те не тера да учиш
- нема домаћих задатака
- не мораш да будеш спреман за
сваки час јер професори на
предавањима не испитују за оцену
- на испиту тачно знаш која питања
можеш да добијеш, док на
контролном (у школи), наставници
често убаце додатна или нека
споредна питања
- лакше је спремати један испит за
сваки рок, него константно пунити
главу и учити 5-6 предмета
истовремено
- не оцењује се владање (и нема
"неоправданих", бежања са
часова...)
- нема родитељских састанака
- нема физичког нити предмета који
вам не иду (обично се избегавају
такви факултети)
-не морају се носити тешке торбе
са књигама и свескама, нити се исте
толико троше (за 4 године је
потребно 4 свеске А5 формата и 2
хемијске оловке)
Све у свему, факултет је 3-5x
лакше завршити него школу!
:-)

Природно право 2

Ако је већ по природном праву да Србија буде равноправна чланица Европске уније, зашто се и у осталим државничким пословима не понашамо у складу са тим правом!? Очекујемо ту "Европу" да нам се приближи, без да ми уложимо неки напор... можда се стварно и треба тако понашати, па нас приме кад им затребамо, односно кад постану свесни да се без нас не може!
С друге стране, "у својој кући" имамо проблем који не желимо да решавамо онако како природно право налаже. Отима нам се велики и значајан део територије, народа, културе, историје, и сваког другог богатства... а ми не се не позивамо на природно право на одбрану ових најзначајнијих вредности, него обећавамо да то право нећемо користити ни по коју цену, и тиме поручујемо да смо лак плен за освајаче било које врсте...
Кад ћемо већ једном да се сложимо, да се усредсредимо на приоритетне циљеве, да заузмемо став и одлучно га изрекнемо...? Чиме треба да нам се запрети, и која светиња да нам буде нападнута, па да почнемо да се бранимо по природном праву!? Шта чекамо?

Jus naturale

"...наша земља има легитимно и природно право да постане чланица ЕУ..."

"Природно право" (jus naturale) би требало да представља темељ свих друштвених односа и догађања, па тиме и важећег "званичног", односно "позитивног" права. Углавном, правна наука од свог настајања покушава да доведе у сагласје позитивно и природно право, узимајући у обзир историјске и друштвене околности у којима се примењује... Гледајући са мало веће дистанце, природно право има огромну компаративну предност у односу на право које је људских руку дело, те се из тог разлога може сматрати "правом над правом". Ма колико се човек трудио да кроз то своје дело одступи од темеља, "гравитација" ће учинити своје, и кад-тад га свести на темељ, на jus naturale.
Из дана у дан смо сведоци како покушавамо да контрирамо тој гравитацији- да јој померимо вертикалу, да је убрзамо, успоримо... ма све што је неприродно! Онда, изненада, одустајемо од тих покушаја (којима су само људи склони од свих других врста и бића), и враћамо се "природном праву. Да ли постајемо свесни да се од судбине не може побећи, да ли смо толико сигурни да су нам циљеви узвишени толико да ће се цео свемир уротити у корист нашег узвишеног циља... или је то само хватање за сламку спаса... па шта нам бог да!?

Легитимност и природност наше припадности Европи, никада није довођена у сумњу. Зашто смо се ми увек сматрали недостојнима да се прикључимо ЕУ-јату у лету ка заједничом просперитету? Зашто се увек сматрамо слабијима? Зашто им се не наметнемо својим вредностима које су најмање једнаке њиховима? Зашто ми њих не натерамо да нас моле да их оплеменимо, развеселимо, ојачамо, продуховимо, улепшамо, забавимо...? ...све оно што ми заиста и можемо као народ!

Без обзира на цитирану изјаву,на смисао и намеру у којој је изречена, морам се сложити с мишљу и подржати је- да је то наше "природно право". Надам се да ћемо схватити снагу овог права, и коначно почети понашати се у складу са њим, не само очекивати да ће нам судбина у томе помоћи. Будимо господари своје будућности, а то се може постићи управо на тај начин- понашањем и живљењем по природном праву: искрено, са часним циљевима, хумано и достојанствено!

из "Небесне литургије"...

Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
„Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је српско потамњело царство
Потамњело царство и господство.
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Подижу ли многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном
мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост ђеле,
Да л сусједа сусјед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л девојке држе девојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ неђељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?“
Тад говори светитељу Саво:
„О Господе велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из Љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
„Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена.
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит ђевојке држе ђевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за неђељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем, мој Предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате.“
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грјешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ устеже облаке,
Да не падне киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише рјеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу: нигђе ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника.
Којих би се марва застиђела,
И Вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
„Доста, Боже, поштеди остатак!“
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.

Преображење господње

Српска православна црква и верници слaве празник Преображења Господњег, који се у православљу убраја у 12 великих Христових празника. Празник посвећен сећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор, када најављује своје потоње страдање и славу.

Желим да овогодишње Преображење има карактер заокрета целокупног нашег друштва ка неком повољнијем курсу који ће нам свима донети велике промене на боље... Време је... Дуго већ не живимо како доликује људским бићима... Предуго смо на неким маргинама цивилизације...

Ја почињем од себе... пале су велике одлуке које морају донети преображај...

УВОД

До пре неки дан нисам нарочиту пажњу обраћао на блогове. Ту и тамо прочитао бих по неки занимљив, али ми је блоговање ипак остало далеко као начин изражавања.
Међутим, и то се изненада променило, па сам одлучио да се упустим у то...
Покушаћу да кроз постове изнесем нека своја размишљања која проценим да бих волео да поделим са што више људи. Велики допринос овој одлуци имали су неки веома утицајни блогери са ових простора, који су ме подржали у идеји... а ја ћу им се покушати одужити...
Добродошли!