Природно право 2

Ако је већ по природном праву да Србија буде равноправна чланица Европске уније, зашто се и у осталим државничким пословима не понашамо у складу са тим правом!? Очекујемо ту "Европу" да нам се приближи, без да ми уложимо неки напор... можда се стварно и треба тако понашати, па нас приме кад им затребамо, односно кад постану свесни да се без нас не може!
С друге стране, "у својој кући" имамо проблем који не желимо да решавамо онако како природно право налаже. Отима нам се велики и значајан део територије, народа, културе, историје, и сваког другог богатства... а ми не се не позивамо на природно право на одбрану ових најзначајнијих вредности, него обећавамо да то право нећемо користити ни по коју цену, и тиме поручујемо да смо лак плен за освајаче било које врсте...
Кад ћемо већ једном да се сложимо, да се усредсредимо на приоритетне циљеве, да заузмемо став и одлучно га изрекнемо...? Чиме треба да нам се запрети, и која светиња да нам буде нападнута, па да почнемо да се бранимо по природном праву!? Шта чекамо?

Jus naturale

"...наша земља има легитимно и природно право да постане чланица ЕУ..."

"Природно право" (jus naturale) би требало да представља темељ свих друштвених односа и догађања, па тиме и важећег "званичног", односно "позитивног" права. Углавном, правна наука од свог настајања покушава да доведе у сагласје позитивно и природно право, узимајући у обзир историјске и друштвене околности у којима се примењује... Гледајући са мало веће дистанце, природно право има огромну компаративну предност у односу на право које је људских руку дело, те се из тог разлога може сматрати "правом над правом". Ма колико се човек трудио да кроз то своје дело одступи од темеља, "гравитација" ће учинити своје, и кад-тад га свести на темељ, на jus naturale.
Из дана у дан смо сведоци како покушавамо да контрирамо тој гравитацији- да јој померимо вертикалу, да је убрзамо, успоримо... ма све што је неприродно! Онда, изненада, одустајемо од тих покушаја (којима су само људи склони од свих других врста и бића), и враћамо се "природном праву. Да ли постајемо свесни да се од судбине не може побећи, да ли смо толико сигурни да су нам циљеви узвишени толико да ће се цео свемир уротити у корист нашег узвишеног циља... или је то само хватање за сламку спаса... па шта нам бог да!?

Легитимност и природност наше припадности Европи, никада није довођена у сумњу. Зашто смо се ми увек сматрали недостојнима да се прикључимо ЕУ-јату у лету ка заједничом просперитету? Зашто се увек сматрамо слабијима? Зашто им се не наметнемо својим вредностима које су најмање једнаке њиховима? Зашто ми њих не натерамо да нас моле да их оплеменимо, развеселимо, ојачамо, продуховимо, улепшамо, забавимо...? ...све оно што ми заиста и можемо као народ!

Без обзира на цитирану изјаву,на смисао и намеру у којој је изречена, морам се сложити с мишљу и подржати је- да је то наше "природно право". Надам се да ћемо схватити снагу овог права, и коначно почети понашати се у складу са њим, не само очекивати да ће нам судбина у томе помоћи. Будимо господари своје будућности, а то се може постићи управо на тај начин- понашањем и живљењем по природном праву: искрено, са часним циљевима, хумано и достојанствено!

из "Небесне литургије"...

Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
„Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је српско потамњело царство
Потамњело царство и господство.
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Подижу ли многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном
мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост ђеле,
Да л сусједа сусјед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л девојке држе девојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ неђељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични свститељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?“
Тад говори светитељу Саво:
„О Господе велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из Љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.
„Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена.
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит ђевојке држе ђевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за неђељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем, мој Предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате.“
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грјешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ устеже облаке,
Да не падне киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише рјеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу: нигђе ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника.
Којих би се марва застиђела,
И Вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.
Тако ишло задуго земана
Док набуја земља Србинова
Од мртвијех српскијех тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
„Доста, Боже, поштеди остатак!“
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.

Преображење господње

Српска православна црква и верници слaве празник Преображења Господњег, који се у православљу убраја у 12 великих Христових празника. Празник посвећен сећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор, када најављује своје потоње страдање и славу.

Желим да овогодишње Преображење има карактер заокрета целокупног нашег друштва ка неком повољнијем курсу који ће нам свима донети велике промене на боље... Време је... Дуго већ не живимо како доликује људским бићима... Предуго смо на неким маргинама цивилизације...

Ја почињем од себе... пале су велике одлуке које морају донети преображај...

УВОД

До пре неки дан нисам нарочиту пажњу обраћао на блогове. Ту и тамо прочитао бих по неки занимљив, али ми је блоговање ипак остало далеко као начин изражавања.
Међутим, и то се изненада променило, па сам одлучио да се упустим у то...
Покушаћу да кроз постове изнесем нека своја размишљања која проценим да бих волео да поделим са што више људи. Велики допринос овој одлуци имали су неки веома утицајни блогери са ових простора, који су ме подржали у идеји... а ја ћу им се покушати одужити...
Добродошли!